Don Miguel Ruiz "GLAS ZNANJA"

EMOCIJE SU STVARNE
Glas znanja nije stvaran



"Pre nego što ste naučili govoriti, mozak vam je bio poput savršenog računara bez programa. Kad ste se rodili, niste poznavali jezik. Mozgu je potrebno nekoliko godina da dovoljno sazre kako bi mogao primiti program. Tada vam se unosi program, a to uglavnom čine vaši roditelji, ali i drugi ljudi koji vas okružuju. Privlače vašu pažnju i uče vas značenju reči. Naučite govoriti i program malo-pomalo ulazi u vas, uz vaš blagoslov. Pristali ste pa sada imate program.

Ako ste vi računar, tada je znanje program. Sve što znate, sve znanje koje vam se nalazi u glavi, bilo je u programu i pre nego što ste se rodili. Uveravam vas da niko od nas nikada nije pomislio nešto izvorno. Svako slovo, svaka reč, svaki pojam u vašem sistemu uverenja deo je programa, a taj je program zaražen virusom kojeg nazivam laži.

Ne treba osuđivati program i reći da je dobar ili loš, ispravan ili pogrešan. Čak i ako vam se program ne sviđa, niko nije kriv što vam ga je usadio. To je jednostavno tako, a i predivno je, zato što se tim programom koristimo kako bismo stvarali svoju priču. Međutim, ko upravlja našim životom? Program! Program ima glas i neprestano nam laže.

Kako možemo raspoznati istinu, kad je laž gotovo sve što smo naučili? Kako možemo prepoznati ono što je u nama stvarno? Meni je trebalo malo više vremena da to otkrijem, ali sam uspeo. Stvarne su emocije. Istinita je i stvarna svaka emocija koju osetimo; ona jeste. Otkrio sam da svaka emocija proizlazi ravno iz našega duha, iz naše celovitosti: potpuno je izvorna.

Ono što osećate ne možete lažirati. Možete pokušati potisnuti emocije, možete pokušati opravdati ono što osećate ili lagati o onome šta osećate, ali ono što uistinu osećate jeste izvorno. To je stvarno i vi to osećate. Nema ničeg pogrešnog u onome što osećate, što god to bilo. Nema dobrih ili loših emocija; nema ničeg pogrešnog u besu, ljubomori ili zavisti. Čak i kad osećate mržnju, ona proizlazi iz vaše ličnosti. Čak i kad patite zbog tuge ili depresije, ako ih osećate, za takve osećaje uvek postoji razlog.

O ljudskom sam umu otkrio nešto vrlo zanimljivo, nešto što je logično i važno za razumeti. Sve što opažate prouzrokuje emocionalnu reakciju - baš sve. Ugledate li lepotu, vaša je emocionalna reakcija predivna; izvrsno se osećate. Kad ste povređeni, emocionalna vam reakcija nije baš tako sjajna. No, vi ne opažate samo spoljni svet; primećujete i virtualni svet koji stvarate u vlastitoj glavi. Ne primećujete samo osećaje, nego i znanje - vlastite misli i uverenja. Primećujete i glas u svojoj glavi, a na taj glas emocionalno reagujete.

Sada se postavlja pitanje: šta vam govori glas u vašoj glavi? Koliko vam je puta rekao: »Bože, tako sam glupa, kako sam to mogla uraditi? Nikada to neću naučiti!« Glas znanja vas osuđuje, vi primećujete tu osudu i doživljavate emocionalnu reakciju. Osećate stid. Osećate krivicu. Emocija je istinita, ali ono što je prouzrokuje, dakle sud o vlastitoj gluposti, nije istinita, to je samo priča. Tu je ponovo reč samo o akciji i reakciji. Šta je akcija? Akcija je opažaj vlastitog stajališta, a to znači opažaj vlastitog rasuđivanja. Što je reakcija? Reakcija su vaši osećaji i vi na laži reagujete emocionalnim otrovom.

Da vidimo možemo li to malo bolje razumeti. Zamislite da imate psa. Kao što znate, pas je samo pas i to savršen pas, zar ne? Ali šta se događa ako se prema njemu loše odnosite? Šta ako ga udarite svaki put kad ga vidite? Pas će se vrlo brzo uplašiti. Videćete njegove emocije. Ljut je. Mogao bi vas pokušati ugristi ili pobeći. Ima li nečeg pogrešnog u njegovim emocijama? Je li zbog svoje ljutnje zao? Nije, reakcija psa samo je rezultat vaših udaraca. Emocija mu pomaže da se obrani. Ta emocija proizlazi iz njegove ličnosti.

Sada zamislite psa kako živi u najlepšoj okolini, sa ljudima koji ga uvek vole i poštuju. Taj je pas najslađa životinja na celome svetu, najbolji pas. Budući da ga niko ne zlostavlja, on izražava svoju prirodu: voli sve oko sebe i svi vole njega. I vaše je fizičko telo upravo poput toga psa. Emocionalno reaguje na isti način. Zašto besno reagujete? Zato što vas je neko udario, zar ne? Ali,ko vas je udario? Onaj glas u vašoj glavi, glavni lik vaše priče - onaj kojim se smatrate.

Opažate i vlastitu sliku savršenstva, ono za šta verujete da niste, a i to u vama izaziva emocionalnu reakciju. Kako se osećate kad ne možete dostići tu sliku? Ta emocija nije ugodna, ali je vaša emocionalna reakcija stvarna: to je ono što osećate. No, je li istina da se morate uskladiti sa tom slikom? Ne, to je laž. Vi opažate samo laž u koju ste pristali verovati. Pristali ste i ta je laž postala delom vaše priče.

Znanje, ono što znamo, ljudska bića čini žrtvama. Ako pred nekim pogrešimo, pokušavamo se opravdati kako bismo zaštitili sliku koju projektujemo prema spolja. Kasnije, kada ostanemo sami, prisetićemo se onoga što se dogodilo i ponovo se kažnjavati zbog te pogreške. Zašto? Zato što nam glas znanja neprestano priča o
onome šta smo učinili sa istog stajališta koje smo i mi imali kad smo to učinili. Taj glas postaje moćan sudija koji nam govori: »Pogledaj šta si učinio!« Kome to govori? Bio je to glas koji nas je i naveo da to učinimo!

Glas znanja loše postupa prema emocionalnom telu. Ono nestvarno je grubo prema stvarnom. Najpre poverujemo u laž, onda na to reagujemo emocionalnim bolom. Emocionalno telo opaža taj glas, reaguje na njega i napada poput tigra. Gubimo kontrolu pa napravimo i kažemo ono što zapravo ne bismo želeli. Sada se glas znanja plaši naše emocionalne reakcije; osuđuje je i tera nas da se stidimo vlastitih osećaja.

Tada opažamo emociju stida i koristimo se znanjem kako bismo je pokušali opravdati, što znači da glas znanja govori o onome što osećamo. Počinje nam lagati o našim osećajima, čak pokušava negirati ono što osećamo. Opažamo glas, opažamo osuđivanje i doživljavamo još jednu emocionalnu reakciju. Sada se osećamo krivima zato što smo emocionalno reagovali. Uz pomoć znanja pokušavamo objasniti emociju krivice.
Emocionalna bol raste i sada smo već u depresiji. Uočavate li o kakvom je krugu reč?

Glas znanja sastavlja priču o našim emocijama, mi tu priču opažamo i pokušavamo potisnuti emocije. Kad primetimo da potiskujemo emocije, javlja se još jedna emocionalna reakcija i uskoro poželimo potisnuti sve što osećamo. »Ne bih smeo osećati takve stvari. Kakav si ti to muškarac? Jesi li kukavica? Pravi muškarci ne plaču.« Pretvaramo se da nas ne boli. Boli, ali to je zato što priču izmišljamo, primećujemo i ispunjavamo je emocijama.

Zašto mrzimo? Zato što neko grubo postupa prema nama. Zato mrzimo. Zašto patimo? Zato što nas nešto vređa. Zato patimo. To je normalna reakcija na povredu. No, šta nas to vređa? Sada nam je na to lako odgovoriti. Vređa nas glas lažljivca u našoj glavi koji nam govori kakvi bismo trebali biti, a nismo. Mržnja, bes i ljubomora normalne su emocionalne reakcije koje proizlaze iz onoga što je stvarno, a to znači da proizlaze iz naše ličnosti, a ne iz onoga što se pretvaramo da jesmo.

Zato u mržnji nema ničeg pogrešnog. Osećate li mržnju, to znači da glas znanja progovara u našoj glavi i navodi nas na mržnju. Mržnja je potpuno normalna stvar; to je samo reakcija na ono u šta verujemo. Promenimo li uverenje, tada će se mržnja preobraziti u ljubav. Kad prestanemo verovati glasu, sve će nam se emocije promeniti zato što su emocije posledica, a ne uzrok. Emocionalna bol je simptom povrede; bol nam pokazuje da nešto moramo napraviti kako bismo to zaustavili.

Zašto ljudi prema nama grubo postupaju? Zato što im to dopuštamo, zato što smo poverovali da zaslužujemo grubost. No, spustimo li se malo dublje, videt ćemo da sami prema sebi postupamo mnogo grublje od bilo kojeg drugog čoveka. Možemo okrivljavati druge ljude koji su nas povredili i možemo reći: »Zlostavljali su me u detinjstvu« i možemo smisliti mnoštvo izgovora. Ali ko vas zlostavlja u sadašnjem trenutku? Ako ste iskreni, otkrićete da je to uglavnom vaš vlastiti glas znanja.

Zlostavljamo sebe svaki put kad sami sebi slažemo. Zlostavljamo sebe svaki put kad se proklinjemo. Svaki put kad se osuđujemo, svaki put kad sami sebe odbacimo. Naravno da će se u takvim slučajevima javiti emocionalna reakcija koja uopšte nije ugodna! Ne sviđaju li nam se vlastite emocionalne reakcije, to ne znači da potiskujemo ono što osećamo, nego da se oslobađamo laži koje su prouzrokovale emocionalnu reakciju.

Poruka koja stiže iz naše ličnosti je jasna. Glas nam dovikuje: »Molim te, spasi me!« To me podseća na film Isterivač đavola (The Exorcist) o devojčici opsednutoj demonima. U svakome je od nas mala devojčica koja govori: »Spasi me! Opsednuta sam glavnim likom vlastite priče!« O, moj Bože - to je istina! Ljudska su bića opsednuta znanjem. Opsednuti smo iskrivljenim slikama o sebi i zato više nismo slobodni. Koliko ste puta čuli kako ljudi kažu: »Kad bi moje pravo ja izašlo na površinu, ne znam šta bi se sve moglo dogoditi«? Plašimo se da bi iz nas moglo izroniti nešto što bi uništilo sve oko nas. I, znate šta? U pravu smo. Kad bi pravo ja izašlo na površinu, uništilo bi sve laži, a to je uistinu zastrašujuće.

I ja sam nekad bio opsednut glavnim likom vlastite priče. Godinama je taj lik bio grub prema meni, ali ipak sam se pretvarao da volim sebe. Kakva šala! I ne samo to, pretvarao sam se da volim i nekoga drugoga. Kako bih mogao voleti nekoga drugoga ako ne volim sebe? Drugima mogu pružiti samo ono što i sam posedujem.

Ljudi me pitaju: »Miguel, zašto ne mogu osetiti ljubav? Kako mogu naučiti stvarati ljubav?« Razmišljao sam o tome. Hmmm... Stvaranje ljubavi? Tada mi je nešto palo na pamet. Ne moramo naučiti voleti. Volimo po prirodi. Pre no što progovorimo, ljubav je glavna emocija koju osećamo. Prirodno je izražavati ljubav, ali je kasnije naučimo potiskivati. Takvim ljudima odgovaram: »Ne morate stvarati ljubav. Srce vam je takvo da može stvoriti dovoljno ljubavi za celi svet. Ne osećate li ljubav, to je zato što joj se opirete, zato što ste naučili kako da je prestanete izražavati.«

Kao maloj deci ljudi nam govore da ne bismo smeli biti takvi kakvi jesmo te zato počinjemo potiskivati izražavanje vlastitog, izvornog ja. Potiskujemo svoju ličnost i emocionalno telo. Vežbamo prikrivanje emocija i pretvaramo se da ne osećamo. Kad se svojih emocija stidimo, počinjemo ih opravdavati, objašnjavati i osuđivati. Verujemo u mnoštvo laži pa više ne izražavamo predivnu emociju ljubavi.

Glas znanja nam govori: »Voleti nije sigurno. Bojim se voleti jer onda postajem ranjiv. Ako nekoga volim, srce će mi se slomiti.« Hrpa laži. To nije istina, ali vam znanje govori: »Da, upravo je tako. I ja s tim imam mnogo iskustva. Svaki put kad nekoga zavolim, srce mi ostane slomljeno.« To, naravno nije istina, jer vam niko ne može slomiti srce ako volite sami sebe. Ako vam je neko slomio srce u prošlosti, zapravo ste ga sami slomili lažima o ljubavi u koje ste verovali. Ljubav daje snagu, a sebičnost vam je oduzima. Ljubav ne izaziva bol. Bol izazivaju strah, sebičnost i kontrola koji proizlaze iz laži u koje verujete. Ako više ne verujete u laži, ljubav će prštati iz vas.

Nakon iskustva u pustinji, bilo mi je jasno da svaka emocija proizlazi direktno iz moje ličnosti. Kad sam to primetio, više nisam potiskivao emocije. Sada su emocije najvažniji deo moje priče, jer znam da su mi osećaji izvorni. Kad nešto osećam, znam da je to reakcija na ono što opažam oko sebe. Moje mi emocije govore kako napredujem u životu, a ako ih se pridržavam, mogu menjati okolnosti.

Što god osetili - radost, bes, ljubav, mržnju - to su samo reakcije. No, budući da je to reakcija, važno je videti što ju je izazvalo. Ako nisam srećan, znači da u mojoj priči ima nešto što me sprečava da budem srećan. Tada moram napraviti korak unatrag kako bih video šta dovodi do toga. Ako sam dovoljno svestan, moći ću se suočiti s problemom, popraviti ga i ponovo ću biti srećan. Čim se pojavi bilo kakav problem, razrešim ga na ovaj ili onaj način, čak ni ne pokušavam napisati priču o njemu.

Svemir je jednostavan: u njemu je reč samo o uzroku i posledici, akciji i reakciji. Ne sviđa li vam se način na koji živite, to je reakcija na program koji upravlja vašim životom. Lažljivac, odnosno program, nije čak ni deo vas, ali istovremeno i jeste zato što vi sami sebe tako određujete. Program stvara priču, a zatim u nju pokušava uneti smisao objašnjavajući i opravdavajući sve u skladu sa glavnim likom priče. Kakva zamka. Kakva veština stvaranja. Ljudska bića stvaraju čitavu kulturu, celokupnu filozofiju čovečanstva. Stvaramo istoriju, nauku, umetnost, Olimpijske igre, takmičenje za Miss Universe, sve što možete zamisliti. To su naše tvorevine,
prekrasne su i divne, ali samo su priče!

Glavni lik vaše priče ste vi, ali vi niste uloga koju igrate. Tu ste ulogu tako dugo vežbali da ste potpuno ovladali predstavom. Postali ste najbolji glumac u celom svetu, a ja vas uveravam da niste ono što verujete da jeste. Hvala Bogu da je tako, jer ste mnogo bolji nego što mislite.

Sećam se kad mi je deda rekao: »Miguel, znaćeš da si slobodan kad više ne budeš morao biti ti.« U tom ga trenutku nisam razumeo, ali kasnije sam tačno shvatio što je time hteo reći. Ne moram biti onakvim kakvim me drugi žele. Ne moram biti ono što verujem da bih trebao biti u skladu sa vlastitim lažima.

Vaša je priča vaša vlastita tvorevina. Vi ste umetnik kroz kojeg protiče životna sila. Ne sviđa li vam se vlastita umetnost, imate moć promeniti je. To su dobre vesti. Ne morate više biti to što jeste, a to je najveća moguća sloboda. Ne morate biti ono šta verujete da jeste. Ne morate biti besni, ljubomorni ili ispunjeni mržnjom. Možete ponovno otkriti što zaista jeste i vratiti se u raj, živeći u zemaljskom raju.


Ideje o kojima valja razmisliti


Svaka emocija koju osetite jeste stvarna. Istinita je. Izvire direktno iz vašega duha. Ono što osećate ne možete lažirati. Možete pokušati opravdati ili potisnuti svoje emocije, možete pokušati lagati o onome što osećate, ali to što osećate je izvorno.

Glas znanja može vas navesti da se stidite svojih osećaja, ali nema ničeg lošeg u onome što osećate. Nema dobrih i loših emocija. Čak i ako osećate bes ili mržnju, ti osećaji izviru iz vaše ličnosti. Osećate li tako nešto, za to uvek postoji razlog.

Sve što primećujete izaziva određenu emocionalnu reakciju. Ne primećujete samo svoje osećaje, nego i znanje - misli, osude i uverenja. Opažate i glas u svojoj glavi pa i na njega emocionalno reagujete.

Svaki put kad slažete sebi, kad sebe osuđujete ili odbacujete, doživljavate emocionalnu reakciju, a ona nije ugodna. Ne sviđa li vam se emocionalna reakcija, nije reč o tome da potiskujete ono što osećate, nego da se oslobađate laži koja je uzrokovala tu reakciju. Kad prestanete verovati u laži, promeniće vam se i emocije, jer one su posledica, a ne uzrok.

Naše su emocije stvarne, a glas znanja koji nas navo¬di da patimo nije. Patnja je istinita, ali razlog zbog kojeg patimo možda uopšte nije istinit.

Ljudska su bića opsednuta znanjem i iskrivljenom slikom sebe samih. To je zato što više nismo slobodni.

Emocionalna je bol simptom zlostavljanja. Bol vam govori da morate nešto učiniti kako biste zaustavili zlostavljanje. Emocije su najvažniji deo vaše priče, jer vam govore kako napredujete u životu. Prateći osećaje, možete promeniti okolnosti u svom životu."