Naime, svaki put kada se vežemo za nešto ili nekog, na neki način mi izbegavamo gledati sebe. Potreba za vezivanjem za nešto ili nekog jeste trik kojim bežimo od samih sebe. Što više drugi postaje važan za nas, time ga više smatramo centrom našeg života, i istovremeno uranjamo u periferiju. Celog života ostajemo centrirani na drugog. Na taj način tvoje sopstvo nikada neće postati tvoj centar. (...)
Uzrok nesreće leži u našem vezivanju za druge, u očekivanju koje gajimo prema drugima. Nadamo se da će drugi dati sreću. Niko te nikada nije usrećio, pa ipak, to se iskustvo nastavlja, nikada ne umire. Svaki put kada te nada napusti, osećaš se frustriran. (...)
Kada susretneš samog sebe, na početku se osjećaš nesretnim. Zatim, malo po malo, kako se susret produbljuje, nadolazi sve intenzivnija sreća. Suprotno tome, susret sa drugim daje osjećaj sreće na početku, ali na kraju se pokaže kao izvor nesreće. Po meni, put u duhovnu dimenziju započinje onda kada bivaš gurnut prema samom sebi. Ne mari na koji način si gurnut. Život pruža bezbroj mogućnosti da budeš gurnut prema sebi.
Um i njegove želje su ti koji uvetuju i odabiraju svako novo rođenje
Tišina je takođe jedan način pričanja, jedna dimenzija govora. Tišina nije dimenzija bez reči. Ona je takođe i način pričanja.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар