Priča ispričana iz drugačijeg ugla Don Miguel Ruis i Dženet Mils
Priča o Adamu i Evi je predivna, drevna legenda koju svi dobro znaju. Meni je to jedna od omiljenih priča, jer svojom simbolikom objašnjava ono što ću ja pokušati da objasnim recima.
Premda je kao dete nisam razumeo, priča o Adamu i Evi zasnovana je na apsolutnoj istini. To je jedno od najvećih svetskih učenja, ali mislim da ga mnogi ljudi ne shvataju. Sada ću vam ispričati tu priču iz drugačijeg ugla, možda iz ugla onoga ko ju je stvorio.Ta priča govori o vama i meni. To je priča o nama. To je priča o čitavom čovečanstvu jer, kao što znate, čovečanstvo je samo jedno živo biće: muškarac, žena - svi smo jedno. U ovoj priči, nazivamo se Adamom i Evom, i mi smo prvobitni ljudi.Priča počinje u doba kada smo bili nevini, pre nego što smo zatvorili svoje duhovno oko, što znači pre mnogo hiljada godina. Nekada smo živeli u „raju“, u rajskom vrtu, i to je bio raj na zemlji. Raj postoji onda kada je naše duhovno oko otvoreno. To je mesto gde vladaju sreća i mir, sloboda i beskrajna ljubav.
Za nas - Adama i Evu - ljubav je bila najvažnija. Međusobno smo se voleli i poštovali i živeli u savršenom skladu sa celim svetom. Naš odnos s Bogom, našim Tvorcem, bio je prepun ljubavi, što znači da smo neprestano komunicirali s njim i on sa nama. Bilo je nezamislivo plašiti se Boga, onoga ko nas je stvorio. Naš Tvorac je bio Bog ljubavi i pravde i verovali smo u njega. Bog nam je dao potpunu slobodu, i mi smo slobodnom voljom voleli sve Što postoji i u svemu uživali. Život u raju je predivan. Prvobitni ljudi su sve posmatrali očima istine, onako kako jeste, i sve su voleli. To nam je nekada bilo sasvim svojstveno.Legenda kaže da su usred rajskog vrta rasla dva drveta. Jedno je bilo drvo života iz kojeg je sve nastalo, a drugo drvo smrti, poznatije kao drvo znanja. Drvo znanja je bilo predivno stablo sa sočnim i veoma primamljivim plodovima. Ali Bog nam je rekao: „Ne prilazite drvetu znanja. Ako pojedete plod tog drveta, mogli biste umreti."
Naravno, nema problema. Samo što je čovek po prirodi ljubopitljiv, i poželeli smo da bolje zagledamo to drvo. Ako se dobro sećate ove priče, već znate ko je živeo u tom drvetu. U drvetu znanja živela je ogromna zmija, prepuna otrova. Zmija je samo simbol onoga što su Tolteci nazivali Parazitom, a možete da pretpostavite i zašto.Priča kaže da je zmija nastanjena u tom drvetu bila pali anđeo, koji je nekada bio najlepši medu anđelima. Kao što znate, anđeli prenose božje poruke - poruke istine i ljubavi. Ali, ko zna zašto, taj pali anđeo više nije prenosio poruke ljubavi, što znači da je prenosio pogrešne poruke. Poruka palog anđela bio je strah umesto ljubavi, laž umesto istine. Zapravo, ta priča opisuje palog anđela kao kneza laži, što znači da je on bio večiti lažov. Svaka njegova reč bila je laž.Prema ovoj priči knez laži živeo je u drvetu znanja, a plod tog drveta, znanje, bio je zatrovan lažima. Mi smo prišli tom drvetu i stupili u razgovor s knezom laži. Bili smo nevini. Nismo znali. Verovali smo svima. A on je bio knez laži, prvi pripovedač, veoma bistar. Sad priča postaje još zanimljivija, jer je i sama ta zmija imala sopstvenu priču.
Taj pali anđeo je pričao, pričao i pričao, a mi smo slušali, slušali i slušali. Kao što znate, dok smo još mali, žudno slušamo bakine i dekine priče. Tako učimo, a to je veoma primamljivo; želimo da saznajemo sve više. Ali tada je pričao knez laži. Bez imalo sumnje - on je lagao, a njegove laži su nas zavele. Poverovali smo u priču palog anđela i time načinili veliku grešku. To znači pojesti plod s drveta znanja. Mi smo se složili s njim i njegove reči smatrali istinom. Poverovali smo u laži; uložili smo u njih svoju veru.Zagrizavši tu jabuku, sa znanjem smo progutali i laži. Šta se dešava kad progutamo laž? Poverujemo u nju, i gle! Sada ta laž živi u nama. To je lako razumeti. Naš um je veoma plodno tle za sve pojmove, ideje i mišljenja. Ako nam neko ispriča laž i mi poverujemo u nju, ta laž pušta korenje u našem umu. Tu može da raste i jača, baš kao drvo. I jedna jedina sitna laž može biti veoma zarazna, i širiti seme kada je podelimo s drugima. Pa, te laži su ušle u naš um i u njemu stvorile čitavo drvo znanja, sačinjeno od svega onoga što znamo. Ali šta to mi znamo? Uglavnom laži.
Drvo znanja je moćan simbol. Legenda kaže da će onaj ko pojede plod s drveta znanja spoznati dobro i zlo; saznaće šta je pravedno a šta nepravedno, šta je lepo a šta ružno. Skupiće sve to znanje u sebi i početi da prosuđuje. Pa, upravo to se desilo u našoj glavi. Simbolika jabuke je u tome što je svaki pojam, svaka laž, baš kao voćka sa semenom. Kada spustimo voćku u plodno tle, iz semena se rada drugo drvo.Sada svako od nas ima svoje drvo znanja, a to je naš sopstveni sistem verovanja. Drvo znanja predstavlja strukturu naših verovanja. Svi pojmovi i mišljenja su grane tog drveta, i na kraju se oblikuje čitavo drvo znanja. Čim ono oživi u našem umu, u njemu počinje jasno da odjekuje glas palog anđela. Taj isti pali anđeo, knez laži, živi u našem umu. S toltečkog stanovišta, Parazit je živeo u voćki; mi smo pojeli voćku i Parazit je ušao u nas. Sada Parazit živi našim životom. Taj pripovedač, Parazit, rođen je u našoj glavi i živi u njoj, jer ga hranimo svojom verom.Priča o Adamu i Evi objašnjava kako se čovečanstvo iz rajskog srozalo u pakleni san; ona nam govori kako smo postali ovakvi kakvi smo. U ovoj priči se obično kaže da smo tu jabuku samo zagrizli, ali to nije istina. Ja mislim da smo pojeli sve voće s tog drveta, i da smo se otrovali tom silnom količinom laži i emocionalnog otrova. Ljudi su pojeli sve ideje, sva mišljenja i sve priče koje nam je pripovedač ispričao, iako oni nisu bili istiniti.
U tom nam se trenutku zatvorilo duhovno oko, više nismo videli svet očima istine. Počeli smo da ga sagledavamo na sasvim drugačiji način i za nas se sve promenilo. S drvetom znanja u umu mogli smo da sagledamo samo znanje i samo laži. Više nismo živeli u raju, jer u raju nema mesta za laži. Tako su ljudi izgubili raj; počeli smo da sanjamo laži. Stvorili smo celokupan san čovečanstva, lični i kolektivni, zasnovan na lažima.Pre nego što su ljudi pojeli plod drveta znanja, živeli smo u istini. Govorili smo samo istinu. Živeli smo u ljubavi, a ne u strahu. Pošto smo pojeli voćku, osetili smo krivicu i stid. Procenjujući sebe zaključili smo da više nismo dovoljno dobri, i naravno, na isti način procenili smo i druge. S procenama i osudama pojavile su se i podele, razdvajanja i potreba da kažnjavamo i budemo kažnjeni. Tada smo prvi put prestali da budemo ljubazni jedni prema drugima; više nismo poštovali i voleli sve što je Bog stvorio. Počeli smo da patimo, da okrivljujemo sebe, da okrivljujemo druge, pa čak i Boga. Više nismo verovali da je Bog pravedan i pun ljubavi; poverovali smo da će nas kazniti i povrediti. To je bila laž. To nije bila istina, ali smo mi poverovali i odvojili se od Boga.Sa ovog stanovišta lako je shvatiti šta znači prvobitni greh. Prvobitni greh nije seks. Ne, to je samo još jedna laž. Prvobitni greh je verovanje u laži koje potiču od zmije sa drveta, palog anđela. Značenje reci greh jeste „suprotstavljanje". Sve što kažemo, sve što činimo protiv sebe jeste greh. Suština greha nije krivica niti moralna osuda. Suština greha je u tome da verujemo u laži i suprotstavljamo ih sebi samima. Iz tog prvog greha, te prvobitne laži, nastali su svi ostali grehovi.
I ne samo to, taj lažov u našoj glavi ima potrebu da izgovori sve te laži, da nam ispriča priču. Plod tog drveta delimo sa ostalima, a pošto i ostali nose u sebi istog lažova, naše laži ujedinjene stiču još veću snagu. Tada možemo još više da mrzimo. Možemo još više da povređujemo. Možemo da branimo svoje laži i da ih se fanatično pridržavamo. U ime laži, ljudi često ugrožavaju jedni druge. Ko živi naš život? Ko odlučuje u naše ime? Mislim da je odgovor očigledan.Sada znamo Šta se dešava u našoj glavi. U njoj stanuje pripovedač; to je glas koji nam odzvanja u glavi. Taj glas priča, priča i priča, a mi slušamo i slušamo, i verujemo u svaku njegovu reč. Taj glas nikad ne prestaje da osuđuje. On procenjuje sve što radimo, sve što ne radimo, sve što osećamo i ne osećamo, sve ono Što svi ostali čine. On neprestano tračari u našoj glavi, a šta iz toga proizlazi? Laži, uglavnom laži.
Te laži nam privlače pažnju, i ne vidimo ništa osim laži. Upravo iz tog razloga ne vidimo stvarnost raja koji postoji na ovom istom mestu i u isto ovo vreme. Taj raj pripada nama, jer smo mi deca raja. Glas u našoj glavi nam ne pripada. U trenutku kada se rodimo, taj glas ne postoji. Taj glas nam se pojavljuje u glavi kada počnemo da učimo - najpre jezik, zatim različita stanovišta, a potom i sve procene i laži. Čak i u početku, kada počnemo da govorimo, govorimo samo istinu. Ali, malo-pomalo, čitavo drvo znanja se programira u naš um, i tako veliki lažov konačno preuzima san našeg života.Vidite, onog trenutka kad smo se odvojili od Boga, počeli smo da tragamo za njim. Prvi put smo počeli da tragamo za ljubavlju, jer smo poverovali da je ne posedujemo. Počeli smo da tragamo za pravdom, lepotom, istinom. Ta potraga je počela pre nekoliko hiljada godina i ljudi još uvek tragaju za svojim izgubljenim rajem. Tragamo za sobom, onakvima kakvi smo bili pre nego što smo poverovali u laži: verni sebi, istinoljubivi, puni ljubavi i radosti. Tragajući za istinom, mi zapravo tragamo za sobom.Znate, ono što nam je Bog rekao bila je istina: ako pojedemo plod s drveta znanja, mogli bismo umreti. Pojeli smo ga, i zaista smo mrtvi. Mrtvi smo jer naše suštinsko biće više nije prisutno. Naš život živi veliki lažov, knez laži, taj glas u našoj glavi. Vi ga možete nazvati mišljenjem. Ja ga nazivam glasom znanja.
Нема коментара:
Постави коментар